Black Heart

Glasna muzika probijala je moje bubnjiće ali nisam vadila slušalice iz ušiju sve dok me netko nije prodrmao. Lagano sam se okrenula i vidjela Loraine kako iznervirano gunđa, a ja uopšte ne čujem. Hvala Bogu na slušalicama.
"Pa dobro, da li ti mene uopšte slušaš?"
Na kraju je tako zagalamila da čak ni Bring Me The Horizon to nije mogao prigušiti. Polako sam izvadila slušalice i pogledala u nju.
"A da počneš ispočetka?"
Ljutito me pogledala a onda se nasmiješila.
"Dobro. Sjećaš se Clair Rithbone?"
"Da, odprilike. Nije li ona sada drugi razred?"
"Jeste, ali nije poenta u tome. Pogodi s kim hoda?"
"Nemam pojma"
Nezainteresirano sam joj odgovorila.
"Sa Jasonom. Mojim Jasonom."
"Čekaj malo. Niste li vi prekinuli?"
"Ashley, nije u tome stvar. Ona ne može biti s njim. Ne sada kada sam ja planirala da me on pita da mu oprostim, i ..."
"Stani, pauza. Zar ne bi trebalo ti njega pitati to. Ti si ta koja je prevarila njega sa Loganom."
"Ma hajde ne zamarajmo tvoju glavicu time."
Potapšala me po glavi a zatim nastavila priču o Jasonu i Clair. Nisam se trudila da je slušam, samo sam povremeno kimala glavom. Pa, da počnem ispočetka. Moje ime je Ashley Alexandra Noire. Nemam majku, umrla je kada je rađala mene, a da budem iskrena, imam osjećaj da puno ljudi oko mene umire. Još od malena imala sam mnogo životinjica. Moj hrčak, Šnjofko, umro je kada sam se naljutila na tatu jer mi nije želio kupiti skuter. Samo sam ga dotakla, a on je umro. Okej, to je možda nesretan slučaj. Ali kada sam imala 13 godina, imala sam mačku Widget. Jednom sam se posvađala sa starijom sestrom i dotakla sam Widget jer sam je željela pomilovati, i pogodite šta? Umrla je. Nekako sam kroz sve te godine nakupila preveliku količinu negativne energije i nekada imam osjećaj da bi bila sposobna ubiti sve samo dodirom. Prije dvije godine desila se velika tragedija. Pogodite ko je bio kriv? Ja, naravno. Na žurci, povodom kraja školske godine počeo me spopadati Rafa. Istina, najpoželjniji dečko u našoj generaciji. Popio je malo više i pokušao me odvući u krevet, što ja nisam željela. Kada sam se počela opirati, udario me i krenuo na mene. Tada sam zaboravila na samokontrolu, udarala sam ga, a on me samo još više ljutio. Na kraju sam ga uspjela odgurnuti, ali on se najednom nakon mog dodira počeo gušiti i pao je u nesvijest. Pozvali smo hitnu, ali do bolnice je umro. I iako je dokazano da ja ni za šta nisam kriva, dobila sam status vještice što i nije tako loše. Nitko me ne dira, nitko mi ne prilazi i to je dobro. Loraine je jedna od rijetkih koja se druži samnom, pored Alexandra i Marilyn. Moja rođena sestra samnom u školi ne priča. Doduše, mislim da je na neki način uvijek krivila mene za smrt majke. I kada se otac ponovo oženio, to ju je povrijedilo, a još više kada se rodio naš brat Richie. Zapravo, nekada sam i ja pripadala onoj popularnoj grupi ljudi. Bila sam jedna od omiljenih u društvi i nisam baš obraćala pažnju na druge. Sada, ja spadam među one na koje nitko ne obraća pažnju. Moj otac i Amanda, njegova nova žena, pokušavali su me oraspoložiti, ali bezuspješno. Na kraju smo se preselili u Kaliforniju jer su mislili da mogu početi iznova, ali vijesti se brzo šire pa sam opet postala čudakinja. Zvoni za početak časa.
"Ash, Ashley. Imaš poziv sa Zemlje."
Trgla sam se iz razmišljanja a Marilyn je stojala ispred mene zbunjenog izraza lica.
"Oprosti, zaista. Nešto si me pitala?"
"Da, koji sada čas imaš?"
"Francuski. Dupli čas smaranja kod gospođe Fonte."
"Ah, sretno onda. Hoćeš li izlaziti iz učionicena pauzi?"
"Čisto sumnjam, znaš da ona obično samo nastavi."
"Okej onda, nema veze. Vidimo se na odmoru u kantini?"
"Da, sigurno."
Pozdravile smo se a ja sam krenula prema svojoj učionici. Kao i obično, kasnila sam, ali kasnila je i gospođa Fonte pa sam imala sreće. Kada sam ušla u učionicu nastao je tajac, ali onda su se svi vratili svojim aktivnostima. Par puta me pogodio papirić u glavu, ali samo sam smireno odmarširala do svog mejsta. Kao i obično, stavila sam slušalice i izvadila knjige iz torbe. Nedugo zatim, u učionicu je ušla gospođa Fonte sa naočalama na sredini nosa i smrknutog pogleda. Ne, nisam podigla glavu da bih je vidjela. Takav izarz lica ima već dvije godine. Pitam se smije li ikada.
"Dobar dan djeco"
Progovorila je kreštavm glasom, bacajući neke knjige na sto. Nekolicina učenika joj je uzvratila pozdrav što ona čak nije ni primijetila.
"Danas nam dolazi novi učenik"
Kaže to kao da nije zadovoljna time što mora još jedno učiti. Ni ja nisam bila pretjerano oduševljena zbog još jednog lika koji će me sigurno nervirati.
"Ovo je Riley Grey. Upravo se preselio ovamo iz New Yorka. Poželite mu dobrodošlicu."
Kada je ušao u učionicu nastao je muk. Neke sam čula kako šapuću da izgleda dobro i slično. Nisam se potrudila dići glavu kako bih ga vidjela. Ionako će i on kad tad shvatiti da sam freak.
"Imaš slobodno mjesto pored Ashley, sigurna sam da joj neće smetati. Zar ne Ashley?"
"Naravno, kako god."
Samo sam nastavila čitati text od prošlog puta kako bih ga ponovila. Francuski mi nije išao loše, zapravo sve mi je išlo dobro, a nisam se pretjerano trudila.

Savrseno.

hvala

Aaa prezanimljivo ^__^

Ime joj je *___________*

hvala


„Riley, za danas samo prati. Od sutra se možeš uključivati. Kako sam shvatila iz tvoj rasporeda iz stare škole imao si slične časove kao i ovdje.“
„Da, jesam.“
Njegov zvonki hladni glas na trenutak me trgnuo iz razmišljanja, ali nisam ga pogledala.
„Dobro je onda. Djeco, otvorite 80. stranu. Ashley, počni čitati.“
Velikog mi iznenađenja. Počela sam čitati, ali jedina je gospođa Fonte obraćala pažnju na to. Ostali su bili uglavnom posvećeni sebi ili novom učeniku.
„Da se samo hoćeš potruditi bila bi jedna od najboljih. Šteta.“
„Da, valjda bih.“ – promrljala sam i počela crtati po svesci.
„To izgleda lijepo.“
Ponovo sam čula njegov glas pred kraj časa.
„Hvala, valjda.“
Nisam podigla glavu kako bih ga vidjela. Po uzdasima drugih djevojaka očigledno je izgledao božanstveno, a i po komentarima kako je jadan jer sjedi blizu mene. Njegovo „nema na čemu“ prigušio je zvuk zvona i prije nego što sam se uspjela snaći skoro svi su izašli iz učionice. Pa, svi osim Camille McCall. Pogledala sam u nju i mogla sam predpostaviti da će ponovo krenuti vrijeđanje.
„Šta želiš Camille?“
„Želim da se kloniš Rileya.“
Pogledala sam u nju iznenađeno. Nije okolišala, i mogu reći da joj je to bila najbolja dobra osobina, ako ne i jedina.
„Camille, ni sada se baš ne trudim impresionirati ga.“
„Razgovarali ste na času.“
„Tražio mi je knjigu. Uostalom, kao da je to bitno.“
Počela me nervirati, a moje nerviranje je uglavnom vodilo do ljutnje koja nije bila dobar znak.
„Kako god. Pokušaj ga ne ubiti kao onog drugog.“
Stisnula sam zube, ali prije nego što sam uspjela bilo šta reći Camille je izašla. Trenutno nisam bila raspoložena za društvo, a i trebalo mi je neko vrijeme da budem sama. Uzela sam torbu, stavila slušalice u uši i izašla iz učionice. Kada sam išla prema izlazu iz škole nisam obraćala pažnju na ljude oko sebe.
„Ashley! Stani.“
Okrenula sam se, a do mene je dotrčao Alexander. Na trenutak jesam zastala, ali mogla sam samo predpostaviti kakav mi je izraz lica.
„Ko je tebe iznervirao?“
„Camille“
Ljutito sam rekla bez imalo okolišanja.
„Oh. Očito joj je uspjelo šta god da je pokušala uraditi.“
„Da, uspjela je. Vidi, Alex. Trenutno mi nije baš do društva, krenula sam vani na svjež zrak.“
„Uredu, nema veze.“ – blago se nasmiješio.
„Vidimo se onda poslije ovog časa na odmoru.“
„Da, vidimo se.“
Razgovor sa Alexom me smirio, pa, koliko me već mogo smiriti. Čudno, on je uvijek tako djelovao na mene. Od kada sam došla, on mi je prvi prišao i pokazao školu, iako je zapravo pripadao grupi popularnih učenika. Camille je to zasmetalo, pa je prekinula s njim. Od tada se još više počeo družiti samnom, a onda nam se pridružila Marilyn i nedugo nakon nje i Loraine. Svi oni su doduše imali druge prijatelje. Nravno, svi osim mene. Na neki način oni su mi uljepšavali dane i uvijek su me znali oraspoložiti. Bez obzira koliko je Alexovo dobro raspoloženje znalo biti dosadno, ili koliko puta je Loraine zapravi bila dosadna pričom o svojim momcima i ko je s kim u vezi, bili su mi prijatelji. Najbolji prijatelji. I sada, da me Alex nije presreo vjerovatno bih počela plakati od muke. Kada sam napokon stigla do malenog jezerceta iza škole, bacila sam stvari na tlo i sjela ispod drveta.
„Prokleta Camille.“
Iznervirano sam to rekla naglas jer sam mislila da sam sama.
„Nije lijepo govoriti o drugima, zar ne?“
I po prvi put u tom danu podigla sam glavu i moje oči su srele njegove. Bilo je nečeg poznatog u njima, a opet, nikada prije ga nisam vidjela. Njegova raskuštrana crna kosa, padala mu je djelimično preko očiju. Predpostavljala sam da je visok oko metar i osamdeset, možda i više. Gledao je direktno u mene i nešto mi jednostavno nije dalo da skrenem pogled. Kada nisam ništa odgovorila, nego samo nastavila buljiti u njegove plave oči on je progovorio i pogledao prema jezercetu.
„Divno je ovdje, zar ne?“
„Valjda jeste.“
Bezizražajno sam mu odgovorila i počela vaditi crteže iz torbe, kao i prazne listove. Pokušavala sam ostati pribrana, ali to mmi baš nije polazilo za rukom. Čula sam ga kako se smije i osjetila njegov pogled na sebi.
„Zar je kod tebe sve 'valjda'“
Podigla sam glavu i prostrijelila ga pogledom, što ga nije uplašilo kao što mnoge druge uplaši, s obzirom na priču da sam vještica.
„Molim!“
„Pa da. Uvijek odgovaraš sa valjda. Danas na času, sada.“
Pogledala sam u nejgovo nasmiješeno lice i imala sam potrebu da ga udarim.
„Sada vidim zašto zanimaš Camille.“
Sarkastično sam mu uzvratila ne želeći odgovoriti na njegovo postavljeno pitanje.
„Izvin, koga?“
Pogledao me zbunjeno, što me na neki način zabavljalo.
„Bili bi savršeni zajedno. Oboje ste tako iritantni.“
„Stani malo. Ko je Camille?“
Počela sam kupiti svoje stvari, i stavlajti crteže u torbu.
“O ne brini. Sigurna sam da ćeš je uskoro upoznati.“
Ostavila sam ga s rečenicom koju nije uspio reći i krenula prema školi. Bila sam u pravu u vezi njega. Samo još jedan koji će me nervirati. Kada sam došla do učionice za francuski, bila je prazna. Gospođi Fonte je pozlilo pa nećemo imati taj čas. Koliko god da me nervirala bilo mi je žao, a i, to je i sreća i nesreća za mene. Sreća u tome što neću morati ponovo na čas mučenja, a nesreća? Pa, nakon francuskog više nemam časova, ali prijatelji su me zovnuli da idem s njima. No, ipak idem kući. Oni će valjda shvatiti. Jessica je na pripremama za koledž, tata i Amanda su na poslu, a Richie je kod dadilje. Bila bih sama za promjenu. Izvadila sam mobitel iz džepa i počela kucati poruku.
“Alex, izvinite, ali nije mi bilo dobro. Otišla sam kući. Nadam se da se ne ljutite i vidimo se sutra.“
I zaista, nadala sam se da se ne ljute. Na neki način osjetila sam olakšanje kada sam spustila torbu, a onda pojavilo zujanje u mojim ušima i znala sam šta slijedi.